"TRI ČIKE" - kako se psihoterapeut razlikuje od psihologa i psihijatra

        U svakodnevnom kontaktu s ljudima (i privatnom i profesionalnom) primetio sam da većina ljudi ima problema sa razlikovanjem tri profesije koje su srodne, ali različite. Smatram da je od velikog značaja da budemo informisani o tome koje usluge možemo dobiti kod koga. U daljem tekstu možete pročitati ko su to, šta rade, i kako „nastaju“ psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti.

Ono što im je zajedničko jeste da se sve tri profesije bave mentalnim zdravljem ljudi.

Psiholog

 

Kako se postaje? Da biste bili psiholog potrebno je da završite studije psihologije.

Šta radi psiholog? Kao psiholog (bi trebalo da) možete se zaposliti na klinici, u pedagoško obrazovnim ustanovama, pri vojsci ili policiji, u sportskim klubovima, u poslovnom svetu (Ljudski resursi, marketing)... svudge gde se radi s ljudima.

S obzirom da pričamo o mentalnom zdravlju zadržaću se na priči o kliničkim psiholozima. Ukoliko je psiholog završio samo studije psihologije i radi na klinici (u domu zdravlja) njegova uloga jeste da uz pomoć razgovora (intervjua) i primene psiholoških testova utvrdi u čemu je problem (postavi dijagnozu). Psiholog svoj izveštaj prosleđuje psihijatru koji bi trebao da leči pacijenta. Ukoliko psiholog nije završio neke dodatne edukacije, on ne može da leči pacijenta!

Psihijatar

Kako se postaje? Da biste bili psihijatar potrebno je prvo završiti osnovne studije medicine kako biste postali dr. Med. , a nakon toga je potrebno završiti specijalističke studije iz psihijatrije.

Šta radi psihijatar? Psihijatar na osnovu izveštaja psihologa i razgovora sa pacijentom postavlja dijagnozu. Na osnovu dijagnoze koju je postavio, psihijatar prepisuje lekove koji pomažu u otklanjanju simptoma . Više o lečenju psihičkih tegoba isključivo lekovima ćete moći pročitati u sledećem tekstu: „Šarene pilule“.  Ukoliko psihijatar nije završio neke dodatne edukacije, njegovo lečenje se završava na farmako terapiji (lekovima).

Psihoterapeut

Kako se postaje? Da biste bili psihoterapeut potrebno je prvenstveno da budete psiholog ili (neuro)psihijatar, a pojedine psihoterapijske škole primaju sociologe i pedagoge u svoje redove. Uz diplomu nekog od prethodno navedenih fakulteta potrebno je da završite školu za psihoterapeuta. U svetu ima mnogo psihoterapijskih škola, međutim samo neke od njih postoje dugi niz godina i njihov rad je potvrđen naučnim istraživanjima kao i uspešnom praksom.  Neke od škola koje su kod nas popularne su: psihoanalitička (Frojdova škola), Transakciona analiza, porodična psihoterapija, geštalt, psihodrama, konstruktivistička psihoterapija, kognitivno-bihevijoralna psihoterapija, kognitivna psihoterapija. Svaka od ovih psihoterapijskih škola je dobra za određenu problematiku. Najbolji scenario je ako je psihoterapeut otvorenog uma i koristi znanja i tehnike iz više psihoterapijskih škola.

            Kao primer ću navesti ključne faze kroz koje prolaze edukanti koji žele da postanu transakcioni psihoterapeuti. Teorijski deo koji edukant treba da „odsluša“ traje (minimum) sedam godina. Kroz taj obrazovni proces edukant je dužan da sam prođe određeni broj sati rada na sebi, što znači da on bude u ulozi klijenta i da kroz psihoterapiju promeni svoja iskrivljena uverenja. Na ovaj način budući psihoterapeuti spoznaju kako je to biti u ulozi klijenta, ali što je mnogo važnije smanjuju šansu da, kada oni počnu da rade psihoterapiju, prave greške koje će biti kontraproduktivne za njihove klijente. U sklopu rada na sebi imaju zaduženje da prikažu svoju ličnost kroz teorijsko znanje koje su stekli u školi. Posle par godina edukacije i „dovoljno“ rada na sebi, edukanti imaju priliku da jedni sa drugima rade psihoterapiju (naravno uz nadgledanje supervizora). Kada supervizor proceni da je edukant spreman za samostalan psihoterapijski rad, on edukantu daje dozvolu da može da radi ali uz obaveznu superviziju. To znači da je edukant dužan da svom supervizoru prikaže svoj psihoterapijski rad sa klijentom kako bi mu supervizor dao usmerenja i eventualne korekcije. Edukanti su dužni da redovno odlaze na superviziju, pogotovo kada se susreću sa problematikom koja je nova za njih. Takođe, edukanti su dužni da, ukoliko procene da je problematika klijenta izvan njihovog trenutnog „domašaja“, proslede klijenta nekom od iskusnijih kolega. Tek kada edukant ispuni sve uslove (odslušan teorijski deo, napisani potrebni radovi, dovoljan broj sati rada na sebi i dovoljan broj sati superviziranog rada sa klijentima) on tada ima priliku da izađe na ispit za nacionalnog transakcionog psihoterapeuta.

Iako na nekim fakultetima psihologije postoje usmerenja i mester studije iz psihoterapije, završavanjem tih studija se NE POSTAJE PSIHOTERAPEUT.

Šta radi psihoterapeut? Psihoterapeut se prvih par seansi (susreta) upoznaje sa klijentom i upoznaje sa problemom zbog koga je klijent  došao. Kada klijent i terapeut ustanove u čemu je problem i koji je uzrok problema oni sklapaju ugovor o tome šta klijent želi da postigne psihoterapijom. Ostali deo psihoterapije posvećuju ostvarivanju psihoterapijskog cilja koji su dogovorili ugovorom. Kada klijent ispuni cilj koji je postavio, ukoliko ne želi da postavi neki novi cilj, psihoterapijski proces se završava. Psihoterapijom je moguće promeniti svoja ponašanja koja nam prave problem u svakodnevnom funkcionisanju, rešiti svoje emocionalne probleme,  naučiti nove veštine poput asertivne komunikacije, snalaženja u partnerskim odnosima, rešavanje konflikata, veštine roditeljstva (itd). Naravno jedan od najvažnijih ciljeva psihoterapije uopšte jeste lečenje mentalnih bolesti.

Da li psihoterapeut može da prepisuje lekove? Psihoterapeuti nisu lekari i nemaju pravo izdavanja recepata za lekove. Psihijatri koji su završili psihoterapijsku školu imaju pravo da prepišu lekove, a psihoterapeuti koji su psiholozi (ili sociolozi) uglavnom sarađuju sa psihijatrima od poverenja.

Šta ovo sve znači u praksi? Ukoliko imate problem, želite da izvršite neku promenu u životu najbolje je obratiti se psihoterapeutu. Glavni razlog što je bolje da odemo kod psihoterapeuta je taj što su oni obučeni da nađu uzrok i da pomognu klijentu da reši problem u korenu, a ne samo da otkloni posledicu (simptom). 

Šta ako vaš psihoterapeut ne može da izdaje lekove? Bez brige, veliki broj problema je rešiv i bez upotrebe bilo kakvih lekova. U slučaju da psihoterapeut proceni da su vam potrebni lekovi ili neke druge usluge lekara, on će vas uputiti na njih.

Naravno, ukoliko vas nešto interesuje, a propustio sam to. Slobodno pitajte :)

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)

Seksualne disfunkcije kod muškaraca

Većina seksualno aktivnih muškaraca se tokom života susretne sa seksualnim poteškoćama. Svakom muškarcu može da se desi poteškoća koja će biti prolazna, problem je kada poteškoće postanu hronične. Seksualne poremećaje koje muškarci mogu da imaju su erektilna disfunkcija, preuranjena ejakulacija, preusmerena ejakulacija, poremećaji seksualne želje, poremećaj orgazma i parafilije.  

                Erektilna disfunkcija  je nemogućnost postizanja erekcije (impotencija). Može biti potpuna, gde osoba uopšte ne može da doživi erekciju, a može biti i delimična u tom slučaju osoba može da doživi polovičnu erekciju. Uzročnici erektilne disfunkcije mogu biti fizičke i psihičke prirode, takođe neretko su uzročnici i psihičke i fizičke prirode.

                Preuranjena ejakulacija je nemogućnost kontrolisanja ejakulacije. Muškarac koji pati od preuranjene ejakulacije nema kontrolu volje kada će ejakulirati. Nekim muškarcima se dešava da ejakuliraju i pre nego što dođe do same penetracije, dok neki muškarci uspeju da dođu do penetracije ali imaju poteškoće da je produže koliko oni žele. Uzročnici preuranjene ejakulacije su psihičke prirode.

                Preusmerena ejakulacija se događa kada se mišić na vratu bešike ne zatvori pa time ostavlja otvoren put da ejakulat ode u bešiku. Prva preusmerena ejakulacija može da uznemiri muškarca jer kada uzbuđenje poraste do ejakulatornog vrhunca, ejakulat ne izađe iz penisa. Sama po sebi, preusmerena ejakulacija nije štetna, ne utiče ni na ugodnost koju pruža orgazam ni na erekciju. Preusmerena ejakulacija kod nekih ljudi (preterano anksioznih, graničnih slučajeva ili psihotičnih) može izazvati druge seksualne probleme. Uzrok preusmerene ejakulacije je najčešće su fizički ili posledica konzumiranja određenog leka.

              Poremećajem seksualne želje nazivamo smanjeno ili nepostojeće zanimanje za seksualno ponašanje i maštanje, ili preterano zanimanje,  koje osobi izazivaju značajne smetnje u svakodnovnom funcionisanju ili međuljudskim odnosima. Ono što najčešće predstavlja problem u vezama jeste raskorak između želje jednog partnera u odnosu na želje drugog partnera. Ne postoji „određena mera“ seksualne želje koju osoba treba da poseduje, neki muškarci se obraćaju terapeutu jer su u prethodnim vezama imali veću seksualnu želju, ili su u prethodnom periodu života imali veću seksualnu želju ili partner/ka smatra da bi njegovu želju trebalo „popraviti“. Snažnu neugodnu negativnu fizičku reakciju na seks, nazivamo seksualna averzija. Ona može uključivati pravu paniku, vrtoglavicu, mučninu itd. Preteranu želju za seksom imaju oni muškarci koji „ne mogu“ da se suzdrže od stupanja u seksualne odnose iako ih stupanje u te odnose može zdravstveno ugroziti, ili im uništava vezu koju žele da održe, ili ih zaokupira toliko da nemaju vremena za životne obaveze. Uzroci poremećaja seksualne želje su najčešće psihički, mada mogu biti i posledica korištenja nekog leka.

                Poremećaj orgazma, veoma je lako zaključiti, jeste kada muškarac ne može da doživi vrhunac. Ovo je u teoriji tako i tačno je, ali u praksi se sreću razne „varijacije“. Poremećaju orgazma često može biti uzrok nedostatka seksualne želje, ukoliko muškarac može da doživi erekciju i ima seks, ali ne želi da ima seks (ili ne želi da ima seks sa tom osobom). Takođe muškarac može da pati od nedostatka seksualne želje, jer u prethodnom iskustvu nije dugo mogao da doživi vrhunac te je izgubio volju za seksom. Imamo i opciju kada muškarac pati od impotencije u čijoj je osnovi nemogućnost postizanja vrhunca, gde muškarac nesvesno sebe sabotira. Uzročnici poremećaja orgazma mogu biti i psihički i fizički i kombinacija ta dva.

                Parafilije su intenzivni seksualni doživljaji koji su u suprotnosti sa onime što socijalna sredina smatra „normalnim“. Reč parafilija se sastoji od prefiksa para (što znači „abnormalno“) i reči philia (što znači „ljubav“). U narodu parafilije zovemo seksualnim perverzijama, ali ja neću koristiti taj termin jer smatram da ima negativnu notu. Za nekoga kažemo da ima seksualnu parafiliju ako upražnjava seks, masturbira ili mašta o imanju seksa sa osobama koje pate ili ih ponižavaju, sa određenim predmetima, životinjama, decom ili osobama koje nisu saglasne sa time itd.

Ovo su osam kategorija parafilija po DSM-IV dijagnostičkom priručniku:

     1. Egzibicionizam. Egzibicionisti su (obično muškarci) koji svoje genitalije pokazuju neznancima, nekada neki od njih i masturbiraju u javnosti. Reakcija koju očekuju od svojih žrtava je da budu šokirane, a manji procenat se nada da će ih proceniti kao privlačne.

                2. Fetišizam. Je preterano seksualno uzbuđenje koje je podstaknuto nekim neživim predmetom ili posebnim delom tela. Na primer cipele, čipkaste gaće, visoke štikle, kožna ili lateks odeća, kosa (ona na glavi), stopala, dlake itd. Predmeti koji su namenski zrađeni za seksualnu upotrebu, poput vibratora ili dildoa ne predstavljaju fetišizme. Osoba može imati problem kada ovo postane jedini način na koji ona može seksualno da se uzbudi.
         3.Froterizam. Froterizam je trljanje o neznance u gužvi (najčešće javni prevoz ili lift) sa ciljem postizanja seksualnog uzbuđenja. 
        4. Pedofilija. Pedofilija je seksualno zanimanje za decu koje je ujedno i najproblematičnija i najdestruktivnija parafilija. Više o pedofiliji možete saznati na mom prethodnom blogu pedofili(ja). 

         5. Mazohizam. Pod pravim seksualnim mazohizmom podrazumevamo kada osobu seksualno uzbuđuje da je neko ponižava, udara, bičuje, ujeda, vezuje ili guši (rukama, užetom...) . Kada osobe koje su mazohisti maštaju, one razmišljaju o tome da budu silovane, ponižavane, seksualno mučene, da budu robovi itd.

        6. Sadizam. U pravu ste, Kristijan iz „50 nijansi sive“ :) Sadisti su češće muškarci nego žene, svoje tendecije otkrivaju u adolescenciji a neki i u odraslom dobu. Na sadizam nalećemo u raznim oblicima, od blagih maštarija pa sve do ubistva „iz strasti“. Seksualni sadista može biti osoba koja ima i bilo koju drugu parafiliju, pa čak i mazohizam. Posebne kategorije sadizma su seksualne fascinacije uriniranjem i izlučivanjem fekalija po parteru. 

         7. Transvestitski fetišizam. Muškarci koje seksualno uzbuđuje nošenje ženske odeće su transvestitski fetišisti. Ovaj poremećaj je ograničen na muškarce i oni su najčešće heteroseksualne orijentacije, mada ima i homoseksualaca. Ljudi često greškom brkaju transvestitski fetišizam sa transseksualcima- osobe koje imaju poremećaj rodnog identiteta, to su osobe koje nose žensku odeću jer smatraju da su žene „zarobljene“ u muškom telu. 

         8. Voajerizam. Osobe koje tajno posmatraju nekoga ko se presvlači, tušira ili ima seksualne odnose, nazivamo voajerima. Posmatranje žrtve je obično praćeno masturbacijom. Voajerizam je relativno normalna pojava u našoj kulturi pogotovo u adolescenciji, međutim postaje parafilija ukoliko to postaje jedini način da se dođe do seksualnog uzbuđenja.

Seksualne disfunkcije su većinom izlečive, ali uspeh terapije zavisi od mnogo faktora: od klijenta, od partnera, od okolnosti, od opšteg zdravlja, motivisanosti za promenu i od samog psihoterapeuta.

Uskoro, slede tekstovi o svakoj seksualnoj disfunkciji posebno, a onda ćemo pisati i o seksualnim disfunkcijama kod žena.


Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)

Velika kriza-velika šansa!

Velika kriza-velika šansa!

U poslednjih par nedelja svedoci smo kako velikog stradanja naroda, tako i mnogih herojstava. Neki su nesebično činili, ne tražeći ni flašu vode za to. Drugi su pomagali, ali se usput promovisali. Treći su promovisali svoje poslove, ali opet davali. Četvrti su činili jer im je to u opisu posla itd. Kao i uvek, bilo je onih koji su dovodili u pitanje tuđe dobročinstvo.

Svako od nas je pomagao onoliko koliko je mogao. Pomagali smo iz različitih pobuda. Neko je pomagao jer je proživeo slično iskustvo. Neko jer je su njegovi bližnji stradali. Neko jer smatra da je to njegova građanska dužnost. Neko je video to kao dobru priliku za samopromociju (posla ili ličnosti). Neko je hteo da spoji lepo i korisno, da pomogne a i da se promoviše. Neko je to radio da bi se pokazao pred drugima. Ima i onih koji su to radili iz čistog altruizma*

Altruizam je divna stvar, ali kao i većina stavova i ponašanja ON SE UČI. Ljudi se ne rađaju kao altruisti. Možda postoji genetska predispozicija za altruizam, ali je ključni momenat učenje koje dolazi iz spoljašnje sredine. Ono što je ključno u ovoj situaciji jeste da je veliki broj ljudi učinio dobre stvari, iz kojih god pobuda da je to radio. Isti ti ljudi su mogli da sede u komforu svoga doma i da jedu topao obrok i gledaju TV, ali nisu. Oni su izabrali da napuste svoj komfor i da daju svoj doprinos (koliki god on bio, i iz koje god pobude bio).

Oni nisu morali da pomažu, to se od njih ne očekuje, to se ne podrazumeva!

 

Šta NE TREBA da radimo?

Ne treba da dovodimo u pitanje pobude iz kojih neko pomaže. Ne treba da osuđujemo mlade koji fotografijama zabeležavaju svoj doprinos. Ne treba da diskreditujemo nečiju pomoć jer je „on mogao više da uradi“. Ne treba da odbijamo ničiju pomoć jer nudi „malo“. Ne trebamo da odbijamo volonterke jer su „lopate samo za muške ruke“. Ne treba da umanjujemo ničiju važnost. Na slici (levo) vidimo slogan "pomaži i ćuti". Taj slogan obezvređuje dobrovoljni čin pomaganja. Čak i u firmama gde je "nečiji posao" da neko npr. puni džakove, potrebno je hvaliti ljude koji to rade. A pogotovo je potrebno to raditi kada neko slobodnom voljom to radi!

Šta treba da radimo kako bismo podstakli druge?

Da bi neko nastavio da se ponaša na altruistički način, potrebno je da mu takva ponašanja pozitivno potkrepljujemo! Šta to znači? Svako dobro ponašanje, kojih je veoma mnogo, treba da prepoznamo- POHVALIMO! Na ovaj način učvršćujemo to ponašanje i navodimo tu osobu da ponovi to ponašanje. Ljudi koji su na primer davali paket pomoći crvenom krstu, nisu mogli da „uberu plod svog truda“ kada paket stigne do osoba kojima je namenjen- jer fizički nisu tu da vide zahvalnost za pomoć. Ilustrovaću  važnost prepoznavanja ovakvog ponašanja primerom iz organizacije Prevent čiji sam član. Prevent je delio zahvalnice i kondome svima koji su doneli pomoć. Ta zahvalnica je parče papira koja nema neku materijalnu vrednost, a ipak oni koji su je dobili su se osećali još bolje što su pomogli.

Iz tog razloga vas ohrabrujem da prepoznajete svako dobro ponašanje, zato lajkujte, šerujte, hvalite, komentarišite, tapšite po ramenu, čestitajte, grlite, nasmejte se... svima koji daju svoj doprinos, a isto to radite i sami sebi kad uradite nešto dobro!

I ... razmislite: da nas roditelji nisu hvalili jer smo kakili u nošu... gde bismo danas kakili?

Za kraj ću vas podsetiti da je svaka kriza, ujedno i šansa. Ovu tragediju koja je pogodila našu zemlju, možemo da okrenemo u svoju korist i iz nje izvučemo najbolje. Pokazali smo šta možemo kada radimo zajedno. Takođe bih da se zahvalim svima za njihov doprinos od deteta koje se odreklo svoje igračke do Đokovića koji se odrekao svoje premije.

PS: ovaj tekst se ne odnosi na političare i njihove aktivnosti, za to bi bio potreban novi tekst. Međutim iste ne smatram vredne moga vremena.

*Алтруизам (лат. alter - други) је несебична брига за добробит других. Термин означава животни став који укључује несебичност, наклоност, љубав према другоме и спремност да му се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве накнаде или спољашње награде^[1]. То је оно понашање које се обично описује као „несебично“ јер су интереси других стављени изнад властитих интереса. Алтруистични поступци су свесни и садрже намеру да се некоме помогне и захтевају одређено жртвовање и одрицање. Стога би, према овом одређењу, алтруистичко понашање било једна одређена врста просоцијалног (за друштво) понашања. (Preuzeto sa http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BB%D1%82%D1%80%D1%83%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC)


-

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me kontaktirate. Hvala na razumevanju :)

Pedofili(ja)

Pedofili(ja)

Od malih nogu nas  roditelji uče da se čuvamo nepoznatih ljudi, kako bismo se sačuvali od pedofila ili narko dilera. Kada je reč o drogama, zanemarljiv broj narko dilera poklanja drogu deci. U taj svet se ulazi na drugačiji način. Što se tiče pedofila, statistički najmanji procenat zlostavljača dece su neznanci ili „nepoznate čike“. 

Šta je to pedofilija?

Kada pričamo o psihološkom aspektu pedofilije, ona se svrstava u seksualne parafilije (perverzije). Pedofilija je seksualno zanimanje za decu. Dijagnozu pedofilije ne postavljamo ako počinitelj nema šesnaest ili više godina, a bar je pet godina stariji od žrtve- kako bismo ostavili prostora za adolescentsku seksualnost. Detetom se obično smatra svako ko ima trinaest ili manje godina, što se opet ne može uzeti kao striktan okvir u zavisnosti od psihoseksualnog razvoja deteta.

Pedofilija, kao i ostale seksualne perverzije, postoji u rasponu od „bezopasne“ seksualne maštarije (koje nikada nisu iskazane), pa sve do slučajeva u kojima pojedinca nagon navede na kidnapovanje, silovanje i ubistvo. U praksi se kidnapovanje retko dešava, dok se ubistva dešavaju još ređe. Mnogi pedofili prožive čitav svoj život a da nikada nisu „dotakli“ neko dete. Oni svoje nagone zadovoljavaju maštanjem i masturbacijom (nekad uz dodatnu stimulaciju fotografijama i video snimcima na kojima su deca). Određeni broj pedofila stupaju u kontakt sa decom, ali se nikad ne „osmele“ da ih dodiruju na seksualan način, već im daju poklončiće ili ih dodiruju na socijalno prihvatljiv način. Najopasniji za psihofizičko zdravlje svojih žrtava su naravno pedofili koji decu primoravaju na seksualno milovanje ili na samu penetraciju. Iako se veoma retko dešava, u ekstremnim slučajevima pedofili kidnapuju decu ili ih kupuju kroz lance trgovine ljudima.

Ko su to pedofili?

                Statistički, veći procenat je muških pedofila, ali naravno da ima i žena sa ovom parafilijom. Uprkos opštem verovanju da su pedofili sumnjivi nepoznati ljudi koji vrebaju decu po parkovima, većinu pedofila poznajemo i sa njima smo u svakodnevnom kontaktu. Neki pedofili biraju profesiju koja će im omogućiti kontakt sa decom. Iako ne smemo izostaviti one koji su potpuni stranci, najveći broj zlostavljača su članovi porodice, komšije, učitelji, sveštenici, bejbisiterke, treneri, pedijatri, nastavnici ili ljudi koji su svakodnevno u kontaktu sa decom. Ovo često može predstavljati prepreku u primećivanju zlostavljanja, jer se dešava da ti ljudi iskazuju nežnost koja na prvi pogled može biti socijalno prihvatljiva ili čak poželjna. Iz tog razloga, kao i straha i stida veliki broj slučajeva zlostavljanja nikad ne izađe na videlo.

Ko su žrtve pedofilije?

Kada nagon navede pedofila da pređe iz zone maštarija u konkretna dela, posledica toga je viktimizacija druge osobe (deteta). Ni jedno dete ne pristaje svojom voljom na seksualni odnos, ono je prisiljeno! Iako neki pedofili racionalizuju zlostavljanje idejom da deca u tome uživaju, da izazivaju, ili da će nešto naučiti iz svega toga- to nikako nije istina. Veći broj pedofila ima preferenciju prema ženskoj deci, ali ima i onih koji imaju preferencije ka muškoj deci. Takođe, većina pedofila ima određen tip dece koji preferira, što uključuje boju kose, građu, okvirno godine itd.

Šta možemo da uradimo?

                Ono što roditelji mogu da urade jeste da nauče svoje dete da NIKO ne sme da ih dodiruje na (seksualni) način koji detetu ne prija, ne treba ograničiti potencijalnog izvršioca na „sumnjivog čiku iz parka“. Treba ohrabriti dete da se poverava roditeljima i periodično podsticati razgovor o tome da li ih neka starija osoba dodiruje na neprikladna mesta. Takođe neki od pokazatelja kontinuiranog seksualnog zlostavljanja jesu učestalo mokrenje u krevet, uništavanje dečijih lutaka sa akcentom na uništavanje i šaranje lica lutke, a na dečijim crtežima kada dete crta sebe može da škraba svoje telo ili delove svoga tela koji su „prljavi“.

Da li je pedofilija izlečiva?

Pod određenim uslovima, uz adekvatan psihoterapijski rad... neke pedofile je moguće izlečiti. O samom izlečenju od pedofilije će biti više reči u sledećem blogu.

Stefan Mitrović Jokanović

TA psihoterapeut (u edukaciji)





Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me kontaktirate. Hvala na razumevanju :)

Sedam mitova o psihoterapiji

Sedam mitova o psihoterapiji

Kroz razgovore sa ljudima iz raznih sfera mog života čuo sam različite stavove o psihoterapiji. Shvatio sam da neki ljudi u nedostatku informacija imaju predrasude o psihoterapiji. Odlučio sam da dam svoj doprinos u razbijanju predrasuda koje sam više puta čuo. 

1. Psihoterapija je za ludake. Veliki broj klijenata koji idu na psihoterapiju imaju svakodnevne životne probleme poput: partnerskih odnosa, problema sa učenjem, problema sa adaptacijom, neprihvatanje (nekih delova) sebe, manjkom samopouzdanja, zbog porodičnih problema, kako bi naučili da se bolje nose sa svakodnevnim stresom itd. Psihoterapeuti ne etiketiraju ni ljude koji imaju mentalne bolesti kao "ludake".

2. Psihoterapija je skupa. Naše zdravrstveno osiguranje ne uključuje usluge psihoterapije. U najvećem broju slučajeva usluge psihoterapeuta možete dobiti u privatnim ordinacijama, a u većim gradovima možete naći savetovališta koja rade ili volonterski ili za simboličnu nadoknadu. Kao što ulažemo u svoje obrazovanje, automobile, fizički izgled veoma je bitno da ulažemo u svoje mentalno zdravlje. Odlazak na psihoterapiju treba posmatrati kao investiciju u svoje psihičko i emocionalno blagostanje.

3. Od psihoterapije će mi biti još gore. Mnogi ljudi se plaše da će ih psihoterapeut naterati da se suoče sa bolnim emocijama ili bolnim događajima iz prošlosti. Dobar psihoterapeut vodi svog klijenta kroz proces izlečenja tempom koji je prihvatljiv klijentu. Ni jedan psihoterapeut ne bi trebao da dozvoli da klijent bude preplavljen neprijatnim osećanjima i traumatskim iskustvom iz prošlosti. 

4.Psihoterapija zahteva lekove. Psihoterapeut nema pravo da prepisuje lekove (osim ako nije i psihijatar i psihoterapeut). Većina psihoterapeuta sarađuje sa psihijatrom od poverenja. Kada psihoterapeut proceni da nije moguće voditi terapiju ako klijent nije pod medikamentacijom (što je najčešće slučaj kad su mentalne bolesti u pitanju), onda u saradnji sa psihijatrom uvodi medikamentaciju. Naravno, klijent je taj koji odlučuje da li će piti medikamentaciju, psihoterapeut daje svoju preporuku.

5. Psihoterapija je za slabiće. Isto kao što tražimo pomoć lekara kada imamo fizičke tegobe, tako nije sramota da tražimo pomoć psihoterapeuta kada imamo psihičke ili emotivne tegobe. Znati kada treba da zatražimo pomoć je zapravo znak snage i samosvesnosti. Po mom iskustvu baš ljudi koji se trude da uvek budu jaki imaju velike koristi od psihoterapije. 

6. Svi psihoterapeuti su isti. Psihoterapeuti završavaju različite psihoterapijske škole (pravce), a čak i oni psihoterapeuti koji su završili istu školu ne moraju nužno imati isti pristup psihoterapijskom radu. Psihoterapeuti imaju različito životno iskustvu, različite specijalizacije, različite pristupe klijentu i psihoterapijskom radu. U koliko nam jedan psihoterapeut ne odgovara, ne znači da neki drugi neće.

7. Psihoterapeuti su ludaci. Sa psihoterapijom se ljudi najviše „sreću“ dok gledaju filmove, gde su  psihoterapeuti često prikazani kao čudaci, ili je psihoterapijski proces prikazan neadekvatno. Najveći broj legitimnih psihoterapijskih škola zahteva od svojih polaznika da prođu psihoterapiju kao jedan od uslova da bi dobili dozvolu za rad sa klijentima. Praksa je pokazala da psihoterapeuti koji su uspešno rešili sopstveni problem iz neke oblasti, uspešnije od svojih kolega pomažu klijentima  u rešavanju problema baš iz te oblasti.

Nadam se da sam vam ovim tekstom približio psihoterapiju i njene čari. Naravno ukoliko imate bilo kakvih pitanja ne ustručavajte se da me kontaktirate :)

Stefan M.J.

TA psihoterapeut (u edukaciji)

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me prvo kontaktirate. Hvala na razumevanju :)