Sedam mitova o psihoterapiji

Sedam mitova o psihoterapiji

Kroz razgovore sa ljudima iz raznih sfera mog života čuo sam različite stavove o psihoterapiji. Shvatio sam da neki ljudi u nedostatku informacija imaju predrasude o psihoterapiji. Odlučio sam da dam svoj doprinos u razbijanju predrasuda koje sam više puta čuo. 

1. Psihoterapija je za ludake. Veliki broj klijenata koji idu na psihoterapiju imaju svakodnevne životne probleme poput: partnerskih odnosa, problema sa učenjem, problema sa adaptacijom, neprihvatanje (nekih delova) sebe, manjkom samopouzdanja, zbog porodičnih problema, kako bi naučili da se bolje nose sa svakodnevnim stresom itd. Psihoterapeuti ne etiketiraju ni ljude koji imaju mentalne bolesti kao "ludake".

2. Psihoterapija je skupa. Naše zdravrstveno osiguranje ne uključuje usluge psihoterapije. U najvećem broju slučajeva usluge psihoterapeuta možete dobiti u privatnim ordinacijama, a u većim gradovima možete naći savetovališta koja rade ili volonterski ili za simboličnu nadoknadu. Kao što ulažemo u svoje obrazovanje, automobile, fizički izgled veoma je bitno da ulažemo u svoje mentalno zdravlje. Odlazak na psihoterapiju treba posmatrati kao investiciju u svoje psihičko i emocionalno blagostanje.

3. Od psihoterapije će mi biti još gore. Mnogi ljudi se plaše da će ih psihoterapeut naterati da se suoče sa bolnim emocijama ili bolnim događajima iz prošlosti. Dobar psihoterapeut vodi svog klijenta kroz proces izlečenja tempom koji je prihvatljiv klijentu. Ni jedan psihoterapeut ne bi trebao da dozvoli da klijent bude preplavljen neprijatnim osećanjima i traumatskim iskustvom iz prošlosti. 

4.Psihoterapija zahteva lekove. Psihoterapeut nema pravo da prepisuje lekove (osim ako nije i psihijatar i psihoterapeut). Većina psihoterapeuta sarađuje sa psihijatrom od poverenja. Kada psihoterapeut proceni da nije moguće voditi terapiju ako klijent nije pod medikamentacijom (što je najčešće slučaj kad su mentalne bolesti u pitanju), onda u saradnji sa psihijatrom uvodi medikamentaciju. Naravno, klijent je taj koji odlučuje da li će piti medikamentaciju, psihoterapeut daje svoju preporuku.

5. Psihoterapija je za slabiće. Isto kao što tražimo pomoć lekara kada imamo fizičke tegobe, tako nije sramota da tražimo pomoć psihoterapeuta kada imamo psihičke ili emotivne tegobe. Znati kada treba da zatražimo pomoć je zapravo znak snage i samosvesnosti. Po mom iskustvu baš ljudi koji se trude da uvek budu jaki imaju velike koristi od psihoterapije. 

6. Svi psihoterapeuti su isti. Psihoterapeuti završavaju različite psihoterapijske škole (pravce), a čak i oni psihoterapeuti koji su završili istu školu ne moraju nužno imati isti pristup psihoterapijskom radu. Psihoterapeuti imaju različito životno iskustvu, različite specijalizacije, različite pristupe klijentu i psihoterapijskom radu. U koliko nam jedan psihoterapeut ne odgovara, ne znači da neki drugi neće.

7. Psihoterapeuti su ludaci. Sa psihoterapijom se ljudi najviše „sreću“ dok gledaju filmove, gde su  psihoterapeuti često prikazani kao čudaci, ili je psihoterapijski proces prikazan neadekvatno. Najveći broj legitimnih psihoterapijskih škola zahteva od svojih polaznika da prođu psihoterapiju kao jedan od uslova da bi dobili dozvolu za rad sa klijentima. Praksa je pokazala da psihoterapeuti koji su uspešno rešili sopstveni problem iz neke oblasti, uspešnije od svojih kolega pomažu klijentima  u rešavanju problema baš iz te oblasti.

Nadam se da sam vam ovim tekstom približio psihoterapiju i njene čari. Naravno ukoliko imate bilo kakvih pitanja ne ustručavajte se da me kontaktirate :)

Stefan M.J.

TA psihoterapeut (u edukaciji)

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me prvo kontaktirate. Hvala na razumevanju :)