Pariz u našem kolektivnom nesvesnom

            Baveći se psihoterapijom, pretežno pravcem transakciona analiza, deo mog rada jeste dekodiranje transakcija (poruka) koje klijent šalje meni, drugima i svetu. Kako se transakcioa analiza koristi na nivoima ličnosti, porodice, organizacije, pa i na nivoima države; poslužiću se njome ponovo kako bih analizrao nemile događaje u Parizu.

            U ovom tekstu se neću baviti time ko je odgovoran za destrukciju ljudskih života, već ću se osvrnuti na onaj aspekat tragedije kojeg smo svi mi bili meta (a mnogi su i pogođeni).

            Analiza:

Da bismo izvršili analizu cele situacije neophodno je da je posmatramo kao interakciju između dve osobe. Jedna osoba  bi bila pošiljalac poruke  (počinilac-od samog izvršioca, preko organizacije koja stoji iza njega, do organizacije koja finansira projekat), druga osoba bi bila ona kojoj je poruka upućena a to je svaki građanin modernog društva (osobe koje su bile žrtve napada su samo sredstvo komunikacije i napad nema nikakve veze sa njihovim ličnostima). Sledeća dva elementa koja je važno uvrstiti jesu transakcija (poruka) koja je poslata i reakcija koju je ona izazvala (transakcija kojom je odgovoreno).

            Kada bih vas pre mesec dana pitao: „Šta je za vas Pariz?“ , velika verovatnoća da bi većina nas odgovorila nešto poput: Romantični grad, prestonica kulture, umetnosti i dobrog vina itd. Kada bih vas pitao kakva osećanja vezujete za grad Pariz (iako možda nikada niste bili tamo) velika verovatnoća da bi mnogo veći procenat ljudi vezivalo prijatna osećanja, nego što bi bilo onih koji su indiferentni ili vezuju neprijatna osećanja. Tako otprilike Pariz izgleda u našem kolektivnom nesvesnom.

Pitanje za razmišljanje, da se ovo desilo u nekom drugom gradu, npr. Bratislavi, Vroclavu, Dizeldorfu, ili u nekoj državi poput Kenije, Nigerije, Estonije... da li bismo bili ovako potrešeni?

Lokacije na kojima su napadi izvršeni su:

Koncert - Dešavanje na koje ljudi idu da se opuste i da uživaju.

Restoran - Gde ljudi takođe idu sa ciljem da se druže i opuštaju, čak i kada su u pitanju poslovni ručkovi oni imaju za cilj „ublažavanje“ poslovnog ambijenta.

Tržni centar - na zapadu među tinejdžerima vlada kultura odlaska u tržni centar da bi se „otpadalo“, dok mnoge odrasle osobe kao porodične rituale imaju odlaske u tržni centar, a mnogi ljudi se od stresa oslobađaju baš kroz kupovinu.

Mnogo veći broj žrtava bi se mogao postići targetiranjem druge lokacije (drago mi je što nije bilo više žrtava), ali onda verovatno ne  bi slalo poruku koju sada šalje.

Ko su bile žrtve napada? Sasvim obični ljudi, kao vi i ja. Bez ikakvog političkog, vojnog ili ekonomskog značaja. Što znači da se možemo lakše saosećati sa njima, a još važnije može se i nama desiti.

Medijska pažnja- iako se u poslednjih mesec dana i više gradova sveta izvršavaju masovne destrukcije života koje broje na desetine, pa i stotine ljudskih žrtava, jedino je Pariz dobio medijsku pažnju globalnih razmera.

Da rezimiramo:

Ako se ovakav napad desio u bajkovitom gradu kao što je Pariz, običnom čoveku kao što sam ja, dok je srkao supu ili uživao u omiljenoj pesmi svog najdražeg benda; postavljam pitanje:

KAKO JA  DA ZNAM DA SAM JA BEZBEDAN?!

Poslata poruka glasi: TREBA DA SE PLAŠITE, NISTE BEZBEDNI!

Strah je normalna emocionalna reakcija u ovoj situaciji, jedino osobe koje boluju od psihopatskog poremećaja ličnosti nemaju ovakvu reakciju.

Kada čovek opazi opasnost on reaguje osećanjem straha, to osećanje u nama fiziološki aktivira sistem „Bori se ili beži“. Ukoliko procenimo da imamo kapacitet da se borimo sa opsanošću onda ulazimo u sukob, ukolko pak procenjujemo da situacija prevazilazi naše kapacitete- bežimo. To je reakcija kada imamo potencijalnu opasnost koju vidimo, a šta je se dešava kada verujemo da se u svakom momentu bez najave možemo zadesiti u situaciji koja je nedužnim Parižanima bila poslednja? To je situacija koju ne ožemo da predvidimo, na koju ne možemo da se pripremimo, i po pitanju koje smo apsolutno nemoćni.

Ljudi koji su konstantno u strahu su ljudi kojima se najlakše manipuliše.

Kako većina nas doprinosi da se taj strah produbi i proširi?

Ulaganjam energiije u taj događaj mi mu pridajemo važnost i popularizujemo ga. Bez obzira da li kačimo francuske zastave na svoje profilne slike, delimo članke, statuse o tome kako je to strašno i kako se mi duboko saosećamo; ili su naše poruke tipa „Francuzi su to i zaslužili jer su nas bombardovali mamu im njihovu“. Čitanje vesti, gledanje video snimaka, lajkovanje i komentarisanje povećava verovatnoću da će sve više ljudi videti tu vest (tako funkcioniše internet)

I jedno i drugo daju publicitet celom događaju i šire paniku i strah (baš ono što počinioci i žele). Ukoliko imate i najmanje znanje o publicitetu, znate da ne postoji loš publicitet!

Što više publiciteta- strah je većeg intenziteta i zahvata više ljudi.

Kome odgovara da se mi plašimo?

Terorističkim organizacijama- većina terorističkih organizacija ima za cilj zastrašivanje.

Zapadne sile su se istog dana ponudile da pomognu svojim vojnim silama u odbrani „jadne i nemoćne“ Francuske, ukoliko se mi plašimo svaka destrukcija u ime naše bezbednosti „će biti oopravdana“

Netačne informacije u kombinaciji sa strahom uzrokuju mržnju. Lakše ćemo prihvatiti zatvaranje granica i žičane ograde za one koje mrzimo, koji nisu dobrodošli.*

*Nemačka je „otvorila svoja vrata“ stanovnicima Sirije koji su većinom visokoobrazovani i veoma kulturni. Nemačka konstantno „uvozi“ stručne kadrove jer joj je jeftinije to nego da ih „poizvodi“, a mnogo je jeftinijie dati azil takvom kadru nego plaćati ljude da dođu iz druge zemlje. Međutim, pored ljudi iz Sirije krenuli su i ostale „komšije“ od kojih su mnogi goli i bosi, neobrazovani, bez znanja bilo kog stranog jezika- a ovakvih Evropa već ima dovoljno.

Zamislite da zovete dobrog prijatelja na slavu, a on sa sobom povede i komšije sa prvog i drugog sprata zgrade koje ni ne poznajete.

Moja glavna poruka je:

Strah je sasvim normalna ljudska reakcija na datu situaciju. Osvestite ga i prihvatite ga.

Kada osetimo strah mi dobijemo pokretačku energiju da se borimo ili bežimo, ali u ovoj situaciji bilo šta da uradimo nećemo se boriti niti bežati, jer smo mali i nemoćni u odnosu a celu situaciju. A veoma je velika verovatnoća da nam se tako nešto nikada neće desiti jer nismo ciljna grupa (totalno smo nebitni za celu ovu Igru).

Kako odmažemo?

„Empatisanjem“ na društvenim mrežama sa ljudima koje ne poznajemo i koji niti će videti našu empatiju, niti imaju nešto od nje. Ova ponašanja imaju više za cilj prikazivanje sebe u određenom svetlu na socijalnim mrežama.

„Borbom protiv- ISISA, Francuza, zapadnih sila...“ sam efekat ove borbe u praktičnom svetu nema apsolutno nikakvog pozitivnog učinka.

Oba ova pravca delanja kao krajnji rezultat imaju širenje straha što je upravo ono što počinioci i žele, a u suprotnosti je sa onim što mi želimo da postignemo!

__

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)