U psihoterapeutovim cipelama - 0 Šta kada nas strah savlada?

Sećam se kada sam se, pre par godina, osmelio da objavim na fejsbuku
kako sam počeo da radim psihoterapiju sa klijentima. Kao mladom stručnjakustudentu, koji je praktikovao psihoterapiju malo više od godinu dana, po malome je bilo strah da se „pohvalim“. Na moju sreću, dobri ljudi kojima se obično okružujem su bili puni podrške i zasuli me lepim komentarima i lajkovima. Hvala vam još jednom :)


No u toj gužvi lepih komentara i podeljene radosti bio je toksičan komentar jedne moje poznanice.

Glasio je otprilike ovako, parafraziraću:

„Iju šta ti sve nećeš raditi u životu, odluči se već jednom“.

Sećam se da sam kroz glavu provrteo skoro svaki posao koji sam radio do te recimo dvadesetpete godine.
Od prodavanja sredstva za skidanje lepka od traka sa prozora nakon bombarodvanja, koje mi je omogućilo brdo sladoleda i kojima sam prvi put kupio sam sebi patike.
Preko brojnih poslova na građevini - što u Srbiji, što u Austriji, kako bih sebi platio treću godinu studija na fakultetu.
Skoro decenijskog angažovanja na Exitu koje mi je donelo što novca, što
zabave i gomile poznanstava i raznih iskustava.
Do personalnih treninga gde sam svoje znanje, iskustvo i ljubav prema vežbanju prenosio na druge, i imao spoj ljubavi i zarade.
Do mog tad već petogodišnjeg iskustva u radu sa decom u dečijim rođendaonicama kojim sam finansirao fakultet, stručnu literaturu, edukaciju za psihoterapeuta, te sva putovanja, mini izlete i godišnje odmore koje sam pravio sebi da napunim baterije.

I još mnogih drugih poslova u kojima sam se oprobao na tom putu ka svom svetom gralu PSIHOTERAPIJI!

Bilo je dobro podsetiti se svih razočaranja, padova, osmeha, malih uspeha, strahova i radovanja koja sam prošao na tom putovanju.
U tom momentu sam osetio samoponos i učinio da ta situacija umesto gorča, bude daleko slađa nego što sam prvobitno planirao :)

Danas kada sam u izgradnji nove životne etape u koju ulazim sa velikim strahom, posvetio sam čitavo popodne i veče u podsećanju na to šta sam od tog momenta pa do sada postigao.

Moram vam reći da deluje, probajte i vi :)

Stefan M.J.

------

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)

Kako do vitkog tela kroz psihoterapiju (pet ključnih faktora)

            Možda na prvi pogled zvuči čudna ideja da neko mršavi na psihoterapiji, a o čemu se zapravo radi?

U najvećem broju slučajeva, psihološki faktori su uzročnici ponašanja koji dovode do gojaznosti. U nekim slučajevima  doprinos daju i određena zdravstvena stanja, ali su nekad i ta zdravstvena stanja uzrokovana opet psihološkim faktorima.

Po mom dosadašnjem iskustvu najveći broj ljudi sa kojima sam radio koristi hranu kao jedini (ili skoro jedini) vid samonege. To često učimo u najranijem detinjstvu.

Primer 1: Neke majke kada im beba zaplače ili pokazuje neke znake nezadovoljstva, odmah počinju da doje dete kako bi ga umirile. A često dete nije gladno, već ima potrebu za drugom vrstom nege (da ga majka uzme u ruke, pevuši mu, priča mu, zagrli ga itd.).  

Primer 2: Ukoliko se u vašoj porodici mnogo stavlja akcenat na hranu, i najveći broj stvari koje porodica zajedno radi se tiču pripreme, ili konzumiranja hrane... Velika šansa je da će ovo naučeno ponašanje biti deo vašeg života.

Ukoliko klijent dođe sa zahtevom da želi da smrša, ukoliko procenim da na taj način neće ugroziti svoje psihofizičko zdravlje pristajem da se prihvatimo posla.

 1. Na koji način je do sada pokušavala da smrša?

Najčešće ljudi koji dođu s namerom da smršaju kod terapeuta su u mnogo navrata ovo već pokušali. Većina ih je i uspela u nekom momentu da izgubi kilograme, ali ih je isto tako povratila. Razlog za to što ljudi mršave započinjanjem „dijeta“.

A šta je dijeta? Mi obično dijetom nazivamo redukovani režim ishrane koji traje određeni period. Što je pogrešno! Reč dijeta potiče iz engleskog jezika i znači način ishrane, ali se odnosi na svakodnevni životni plan ishrane!

Znači, dijeta je svakodnevni režim ishrane i ne mora uopšte da se sastoji od redukovanog unosa hrane.

2.   Zablude i razmišljanja o hrani

U ovoj fazi proveravam koje sve zablude osoba ima o namirnicama i na koji način

razmišlja o hrani uopšte, šta hrana za nju znači?

3.  Način na koji se osoba hrani

Ovde prikupljamo informacije o navikama vezanim za hranu. Informacije o kvalitetu hrane i o kvantitetu hrane. Koliko obroka osoba jede, koliko često unosi hranu, da li jede užinu, gde nabavlja hranu, ko sprema hranu koju jede i količina hrane koju unese u sebe. Takođe me interesuje koliko unosi tečnosti  i kojih.

Takođe proveravam, kojim sve čulima osoba jede i na koji način uživa u hrani i pripremanju iste.

4.  Procenjujemo količinu fizičke aktivnosti

Jedan od važnih faktora je fizička aktivnost. Ukoliko osoba ide na posao autom, pa radi 8 sati kancelarijski posao, pa se kući vrati istim tim autom da bi sedela pred TV-om... onda je jedan od uzroka njene gojaznosti i fizička neaktivnost.

U ovoj fazi razgovaramo o mnogobrojnim ostalim blagodetima fizičke aktivnosti i o opcijama koje osobi stoje na raspolaganju. Verovali ili ne, nekad je dovoljno da osoba uvede sat vremena šetnje dnevno (što može biti do posla i nazad).

5. Na koje načine sebe neguje?

Samonega je jedan ponašajnih načina iskazivanja ljubavi prema sebi. Ukoliko se negujemo i tešimo jedino unošenjem hrane u sebe, verovatno je da ćemo se gojiti više nego što bismo želeli. U redu je da negovanje hranom bude jedan od mnogobrojnih načina nege sebe, za kojim ćemo posegnuti nekada. Ukoliko je teglica nutelle glavni način rešavanja emocionalnih poteškoća, onda smo u velikom sosu (slatko-kiselom recimo) J

Najvažnija stvar u celoj ovoj priči je pomalo paradoksalna, a glasi:

Da bismo promenili svoje telo, neophodno da ga prvo prihvatimo i zavolimo u trenutnom izdanju!

*Većina teksta je pisana u ženskom roduiz razloga što govorim o „osobi“- imenica ž. pola. Ovaj problem pogađa i muškarce i žene.

------

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)

Pariz u našem kolektivnom nesvesnom

            Baveći se psihoterapijom, pretežno pravcem transakciona analiza, deo mog rada jeste dekodiranje transakcija (poruka) koje klijent šalje meni, drugima i svetu. Kako se transakcioa analiza koristi na nivoima ličnosti, porodice, organizacije, pa i na nivoima države; poslužiću se njome ponovo kako bih analizrao nemile događaje u Parizu.

            U ovom tekstu se neću baviti time ko je odgovoran za destrukciju ljudskih života, već ću se osvrnuti na onaj aspekat tragedije kojeg smo svi mi bili meta (a mnogi su i pogođeni).

            Analiza:

Da bismo izvršili analizu cele situacije neophodno je da je posmatramo kao interakciju između dve osobe. Jedna osoba  bi bila pošiljalac poruke  (počinilac-od samog izvršioca, preko organizacije koja stoji iza njega, do organizacije koja finansira projekat), druga osoba bi bila ona kojoj je poruka upućena a to je svaki građanin modernog društva (osobe koje su bile žrtve napada su samo sredstvo komunikacije i napad nema nikakve veze sa njihovim ličnostima). Sledeća dva elementa koja je važno uvrstiti jesu transakcija (poruka) koja je poslata i reakcija koju je ona izazvala (transakcija kojom je odgovoreno).

            Kada bih vas pre mesec dana pitao: „Šta je za vas Pariz?“ , velika verovatnoća da bi većina nas odgovorila nešto poput: Romantični grad, prestonica kulture, umetnosti i dobrog vina itd. Kada bih vas pitao kakva osećanja vezujete za grad Pariz (iako možda nikada niste bili tamo) velika verovatnoća da bi mnogo veći procenat ljudi vezivalo prijatna osećanja, nego što bi bilo onih koji su indiferentni ili vezuju neprijatna osećanja. Tako otprilike Pariz izgleda u našem kolektivnom nesvesnom.

Pitanje za razmišljanje, da se ovo desilo u nekom drugom gradu, npr. Bratislavi, Vroclavu, Dizeldorfu, ili u nekoj državi poput Kenije, Nigerije, Estonije... da li bismo bili ovako potrešeni?

Lokacije na kojima su napadi izvršeni su:

Koncert - Dešavanje na koje ljudi idu da se opuste i da uživaju.

Restoran - Gde ljudi takođe idu sa ciljem da se druže i opuštaju, čak i kada su u pitanju poslovni ručkovi oni imaju za cilj „ublažavanje“ poslovnog ambijenta.

Tržni centar - na zapadu među tinejdžerima vlada kultura odlaska u tržni centar da bi se „otpadalo“, dok mnoge odrasle osobe kao porodične rituale imaju odlaske u tržni centar, a mnogi ljudi se od stresa oslobađaju baš kroz kupovinu.

Mnogo veći broj žrtava bi se mogao postići targetiranjem druge lokacije (drago mi je što nije bilo više žrtava), ali onda verovatno ne  bi slalo poruku koju sada šalje.

Ko su bile žrtve napada? Sasvim obični ljudi, kao vi i ja. Bez ikakvog političkog, vojnog ili ekonomskog značaja. Što znači da se možemo lakše saosećati sa njima, a još važnije može se i nama desiti.

Medijska pažnja- iako se u poslednjih mesec dana i više gradova sveta izvršavaju masovne destrukcije života koje broje na desetine, pa i stotine ljudskih žrtava, jedino je Pariz dobio medijsku pažnju globalnih razmera.

Da rezimiramo:

Ako se ovakav napad desio u bajkovitom gradu kao što je Pariz, običnom čoveku kao što sam ja, dok je srkao supu ili uživao u omiljenoj pesmi svog najdražeg benda; postavljam pitanje:

KAKO JA  DA ZNAM DA SAM JA BEZBEDAN?!

Poslata poruka glasi: TREBA DA SE PLAŠITE, NISTE BEZBEDNI!

Strah je normalna emocionalna reakcija u ovoj situaciji, jedino osobe koje boluju od psihopatskog poremećaja ličnosti nemaju ovakvu reakciju.

Kada čovek opazi opasnost on reaguje osećanjem straha, to osećanje u nama fiziološki aktivira sistem „Bori se ili beži“. Ukoliko procenimo da imamo kapacitet da se borimo sa opsanošću onda ulazimo u sukob, ukolko pak procenjujemo da situacija prevazilazi naše kapacitete- bežimo. To je reakcija kada imamo potencijalnu opasnost koju vidimo, a šta je se dešava kada verujemo da se u svakom momentu bez najave možemo zadesiti u situaciji koja je nedužnim Parižanima bila poslednja? To je situacija koju ne ožemo da predvidimo, na koju ne možemo da se pripremimo, i po pitanju koje smo apsolutno nemoćni.

Ljudi koji su konstantno u strahu su ljudi kojima se najlakše manipuliše.

Kako većina nas doprinosi da se taj strah produbi i proširi?

Ulaganjam energiije u taj događaj mi mu pridajemo važnost i popularizujemo ga. Bez obzira da li kačimo francuske zastave na svoje profilne slike, delimo članke, statuse o tome kako je to strašno i kako se mi duboko saosećamo; ili su naše poruke tipa „Francuzi su to i zaslužili jer su nas bombardovali mamu im njihovu“. Čitanje vesti, gledanje video snimaka, lajkovanje i komentarisanje povećava verovatnoću da će sve više ljudi videti tu vest (tako funkcioniše internet)

I jedno i drugo daju publicitet celom događaju i šire paniku i strah (baš ono što počinioci i žele). Ukoliko imate i najmanje znanje o publicitetu, znate da ne postoji loš publicitet!

Što više publiciteta- strah je većeg intenziteta i zahvata više ljudi.

Kome odgovara da se mi plašimo?

Terorističkim organizacijama- većina terorističkih organizacija ima za cilj zastrašivanje.

Zapadne sile su se istog dana ponudile da pomognu svojim vojnim silama u odbrani „jadne i nemoćne“ Francuske, ukoliko se mi plašimo svaka destrukcija u ime naše bezbednosti „će biti oopravdana“

Netačne informacije u kombinaciji sa strahom uzrokuju mržnju. Lakše ćemo prihvatiti zatvaranje granica i žičane ograde za one koje mrzimo, koji nisu dobrodošli.*

*Nemačka je „otvorila svoja vrata“ stanovnicima Sirije koji su većinom visokoobrazovani i veoma kulturni. Nemačka konstantno „uvozi“ stručne kadrove jer joj je jeftinije to nego da ih „poizvodi“, a mnogo je jeftinijie dati azil takvom kadru nego plaćati ljude da dođu iz druge zemlje. Međutim, pored ljudi iz Sirije krenuli su i ostale „komšije“ od kojih su mnogi goli i bosi, neobrazovani, bez znanja bilo kog stranog jezika- a ovakvih Evropa već ima dovoljno.

Zamislite da zovete dobrog prijatelja na slavu, a on sa sobom povede i komšije sa prvog i drugog sprata zgrade koje ni ne poznajete.

Moja glavna poruka je:

Strah je sasvim normalna ljudska reakcija na datu situaciju. Osvestite ga i prihvatite ga.

Kada osetimo strah mi dobijemo pokretačku energiju da se borimo ili bežimo, ali u ovoj situaciji bilo šta da uradimo nećemo se boriti niti bežati, jer smo mali i nemoćni u odnosu a celu situaciju. A veoma je velika verovatnoća da nam se tako nešto nikada neće desiti jer nismo ciljna grupa (totalno smo nebitni za celu ovu Igru).

Kako odmažemo?

„Empatisanjem“ na društvenim mrežama sa ljudima koje ne poznajemo i koji niti će videti našu empatiju, niti imaju nešto od nje. Ova ponašanja imaju više za cilj prikazivanje sebe u određenom svetlu na socijalnim mrežama.

„Borbom protiv- ISISA, Francuza, zapadnih sila...“ sam efekat ove borbe u praktičnom svetu nema apsolutno nikakvog pozitivnog učinka.

Oba ova pravca delanja kao krajnji rezultat imaju širenje straha što je upravo ono što počinioci i žele, a u suprotnosti je sa onim što mi želimo da postignemo!

__

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)

Biti životna Žrtva

Većina nas je u životu bila izložena nekoj životnoj nepravdi. Možda nas je neko prevario, ili je neka „viša sila“ uticala na to da naš život bude neprijatan, ili smo se nekada jednostavno našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. Velika je verovatnoća da smo u nekom momentu života bili žrtve nekoga/nečega.

U svom privatnom i profesionalnom životu povremeno srećem osobe za koje bi se moglo reći da se češće, a neki i skoro ceo život nalaze u ulozi Žrtve (slovo ’Ž’ je namerno napisano velikim slovom). Osobe koje preuzimaju ulogu Žrtve se drastično razlikuju od osoba koje su objektivno žrtve poput izbeglica koje trenutno prolaze kroz našu zemlju, ili deteta koga zlostavlja njegov očuh.

Ponašanje koje najviše odlikuje osobe u ulozi Žrtve jeste pasivnost. Umesto da preuzmu odgovornost za sebe i svoj život kako bi promenili situaciju koja im ne odgovara, one su sklone da okrivljuju druge i odgovornost za svoj život prebacuju njih. Kada Žrtvi neko nanese nepravdu, umesto da ona uzme to kao lekciju i uvidi na koji način je ona doprinela da dođe do toga, ona u potpunosti otpisuje svoju odgovornost za nemili ishod. Nekada se desi da se Žrtva „zapita“ šta je to uradila da bi joj se to desilo, ali je to najčešće u cilju da bi učvrstila svoju poziciju Žrtve rečenicom poput: „Tako mi i treba kada sam bila naivna, stvarno ne treba verovati ljudima“. Zapravo, svrha ove rečenice je da hrani životnu poziciju „Jadna ja- vidi šta mi je ovaj zli svet ponovo učinio“.

Od ovih osoba ćete često čuti rečenice poput: „Da nije bilo njega/nje... ja bih.“ ; „Ja sam svoju karijeru žrtvovao/la zbog porodice.“ ; „Ja sam ti dao/la najbolje godine mog života.“ ; „Ovaj sistem je kriv što sam ja dvadeset godina na birou!“; itd.

Kako je živeti sa Žrtvama?

Saživot sa Žrtvama je emocionalno i energetski iscrpljujući. Oni će nas nekad pozivati da budemo zajedno sa njima u ulozi Žrtve „protiv nekoga“ (npr. majka poziva svoju decu da se „okrenu protiv oca jer im je on uništio porodicu“). Ukoliko ne pristajemo na ovaj poziv, velika je šansa da nas Žrtva vidi kao da smo protiv nje.

Ono što Žrtve odlično rade jeste da emocionalno iznuđuju, a ukoliko nas procenjuju kao Progoioce koji su odgovorni za njihove nedaće, onda od nam iznuđuju osećanje krivice.

Da li ove osobe glume žrtvu?

Kada neko glumi on svesno menja svoje ponašanje u odnosu na njegovo autentično zarad nekog cilja. Ove osobe odigravaju ulogu Žrtve, što znači da su one nekada naučile da će ponašajući se na ovaj način imati neku „psihološku dobit“ (dobit ne znači nešto dobro). Od tada ove osobe nesvesno učvršćuju svoju poziciju Žrtve kroz određena ponašanja.

Kroz psihoterapijski rad je moguće naučiti kako se nositi sa Žrtvama, uz minimalnu emocionalnu štetu. Naravno, radio sam sa osobama koje su igrale ulogu Žrtve i koje su uspele da kroz terapijski rad razviju zdravije obrasce ponašanja.

*Napomena! Tekst je većinski pisan u ženskom rodu, iz razloga što je imenica Žrtva ženskog roda. Autor tvrdi da osobe oba pola igraju uloge Žrtve! 

__

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)
 

"TRI ČIKE" - kako se psihoterapeut razlikuje od psihologa i psihijatra

        U svakodnevnom kontaktu s ljudima (i privatnom i profesionalnom) primetio sam da većina ljudi ima problema sa razlikovanjem tri profesije koje su srodne, ali različite. Smatram da je od velikog značaja da budemo informisani o tome koje usluge možemo dobiti kod koga. U daljem tekstu možete pročitati ko su to, šta rade, i kako „nastaju“ psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti.

Ono što im je zajedničko jeste da se sve tri profesije bave mentalnim zdravljem ljudi.

Psiholog

 

Kako se postaje? Da biste bili psiholog potrebno je da završite studije psihologije.

Šta radi psiholog? Kao psiholog (bi trebalo da) možete se zaposliti na klinici, u pedagoško obrazovnim ustanovama, pri vojsci ili policiji, u sportskim klubovima, u poslovnom svetu (Ljudski resursi, marketing)... svudge gde se radi s ljudima.

S obzirom da pričamo o mentalnom zdravlju zadržaću se na priči o kliničkim psiholozima. Ukoliko je psiholog završio samo studije psihologije i radi na klinici (u domu zdravlja) njegova uloga jeste da uz pomoć razgovora (intervjua) i primene psiholoških testova utvrdi u čemu je problem (postavi dijagnozu). Psiholog svoj izveštaj prosleđuje psihijatru koji bi trebao da leči pacijenta. Ukoliko psiholog nije završio neke dodatne edukacije, on ne može da leči pacijenta!

Psihijatar

Kako se postaje? Da biste bili psihijatar potrebno je prvo završiti osnovne studije medicine kako biste postali dr. Med. , a nakon toga je potrebno završiti specijalističke studije iz psihijatrije.

Šta radi psihijatar? Psihijatar na osnovu izveštaja psihologa i razgovora sa pacijentom postavlja dijagnozu. Na osnovu dijagnoze koju je postavio, psihijatar prepisuje lekove koji pomažu u otklanjanju simptoma . Više o lečenju psihičkih tegoba isključivo lekovima ćete moći pročitati u sledećem tekstu: „Šarene pilule“.  Ukoliko psihijatar nije završio neke dodatne edukacije, njegovo lečenje se završava na farmako terapiji (lekovima).

Psihoterapeut

Kako se postaje? Da biste bili psihoterapeut potrebno je prvenstveno da budete psiholog ili (neuro)psihijatar, a pojedine psihoterapijske škole primaju sociologe i pedagoge u svoje redove. Uz diplomu nekog od prethodno navedenih fakulteta potrebno je da završite školu za psihoterapeuta. U svetu ima mnogo psihoterapijskih škola, međutim samo neke od njih postoje dugi niz godina i njihov rad je potvrđen naučnim istraživanjima kao i uspešnom praksom.  Neke od škola koje su kod nas popularne su: psihoanalitička (Frojdova škola), Transakciona analiza, porodična psihoterapija, geštalt, psihodrama, konstruktivistička psihoterapija, kognitivno-bihevijoralna psihoterapija, kognitivna psihoterapija. Svaka od ovih psihoterapijskih škola je dobra za određenu problematiku. Najbolji scenario je ako je psihoterapeut otvorenog uma i koristi znanja i tehnike iz više psihoterapijskih škola.

            Kao primer ću navesti ključne faze kroz koje prolaze edukanti koji žele da postanu transakcioni psihoterapeuti. Teorijski deo koji edukant treba da „odsluša“ traje (minimum) sedam godina. Kroz taj obrazovni proces edukant je dužan da sam prođe određeni broj sati rada na sebi, što znači da on bude u ulozi klijenta i da kroz psihoterapiju promeni svoja iskrivljena uverenja. Na ovaj način budući psihoterapeuti spoznaju kako je to biti u ulozi klijenta, ali što je mnogo važnije smanjuju šansu da, kada oni počnu da rade psihoterapiju, prave greške koje će biti kontraproduktivne za njihove klijente. U sklopu rada na sebi imaju zaduženje da prikažu svoju ličnost kroz teorijsko znanje koje su stekli u školi. Posle par godina edukacije i „dovoljno“ rada na sebi, edukanti imaju priliku da jedni sa drugima rade psihoterapiju (naravno uz nadgledanje supervizora). Kada supervizor proceni da je edukant spreman za samostalan psihoterapijski rad, on edukantu daje dozvolu da može da radi ali uz obaveznu superviziju. To znači da je edukant dužan da svom supervizoru prikaže svoj psihoterapijski rad sa klijentom kako bi mu supervizor dao usmerenja i eventualne korekcije. Edukanti su dužni da redovno odlaze na superviziju, pogotovo kada se susreću sa problematikom koja je nova za njih. Takođe, edukanti su dužni da, ukoliko procene da je problematika klijenta izvan njihovog trenutnog „domašaja“, proslede klijenta nekom od iskusnijih kolega. Tek kada edukant ispuni sve uslove (odslušan teorijski deo, napisani potrebni radovi, dovoljan broj sati rada na sebi i dovoljan broj sati superviziranog rada sa klijentima) on tada ima priliku da izađe na ispit za nacionalnog transakcionog psihoterapeuta.

Iako na nekim fakultetima psihologije postoje usmerenja i mester studije iz psihoterapije, završavanjem tih studija se NE POSTAJE PSIHOTERAPEUT.

Šta radi psihoterapeut? Psihoterapeut se prvih par seansi (susreta) upoznaje sa klijentom i upoznaje sa problemom zbog koga je klijent  došao. Kada klijent i terapeut ustanove u čemu je problem i koji je uzrok problema oni sklapaju ugovor o tome šta klijent želi da postigne psihoterapijom. Ostali deo psihoterapije posvećuju ostvarivanju psihoterapijskog cilja koji su dogovorili ugovorom. Kada klijent ispuni cilj koji je postavio, ukoliko ne želi da postavi neki novi cilj, psihoterapijski proces se završava. Psihoterapijom je moguće promeniti svoja ponašanja koja nam prave problem u svakodnevnom funkcionisanju, rešiti svoje emocionalne probleme,  naučiti nove veštine poput asertivne komunikacije, snalaženja u partnerskim odnosima, rešavanje konflikata, veštine roditeljstva (itd). Naravno jedan od najvažnijih ciljeva psihoterapije uopšte jeste lečenje mentalnih bolesti.

Da li psihoterapeut može da prepisuje lekove? Psihoterapeuti nisu lekari i nemaju pravo izdavanja recepata za lekove. Psihijatri koji su završili psihoterapijsku školu imaju pravo da prepišu lekove, a psihoterapeuti koji su psiholozi (ili sociolozi) uglavnom sarađuju sa psihijatrima od poverenja.

Šta ovo sve znači u praksi? Ukoliko imate problem, želite da izvršite neku promenu u životu najbolje je obratiti se psihoterapeutu. Glavni razlog što je bolje da odemo kod psihoterapeuta je taj što su oni obučeni da nađu uzrok i da pomognu klijentu da reši problem u korenu, a ne samo da otkloni posledicu (simptom). 

Šta ako vaš psihoterapeut ne može da izdaje lekove? Bez brige, veliki broj problema je rešiv i bez upotrebe bilo kakvih lekova. U slučaju da psihoterapeut proceni da su vam potrebni lekovi ili neke druge usluge lekara, on će vas uputiti na njih.

Naravno, ukoliko vas nešto interesuje, a propustio sam to. Slobodno pitajte :)

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na razumevanju :)