U svakodnevnom kontaktu s ljudima (i privatnom i
profesionalnom) primetio sam da većina ljudi ima problema sa razlikovanjem tri
profesije koje su srodne, ali različite. Smatram da je od velikog značaja da
budemo informisani o tome koje usluge možemo dobiti kod koga. U daljem tekstu
možete pročitati ko su to, šta rade, i kako „nastaju“ psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti.
Ono što im je zajedničko jeste da se sve tri profesije bave
mentalnim zdravljem ljudi.
Psiholog
Kako se postaje? Da biste bili psiholog potrebno je da
završite studije psihologije.
Šta radi psiholog? Kao psiholog (bi trebalo da) možete se
zaposliti na klinici, u pedagoško obrazovnim ustanovama, pri vojsci ili
policiji, u sportskim klubovima, u poslovnom svetu (Ljudski resursi, marketing)...
svudge gde se radi s ljudima.
S obzirom da pričamo o mentalnom zdravlju zadržaću se na
priči o kliničkim psiholozima. Ukoliko je psiholog završio samo studije
psihologije i radi na klinici (u domu zdravlja) njegova uloga jeste da uz
pomoć razgovora (intervjua) i primene psiholoških testova utvrdi u čemu je
problem (postavi dijagnozu). Psiholog svoj izveštaj prosleđuje psihijatru koji
bi trebao da leči pacijenta. Ukoliko psiholog nije završio neke dodatne
edukacije, on ne može da leči pacijenta!
Psihijatar
Kako se postaje? Da biste bili psihijatar potrebno je prvo
završiti osnovne studije medicine kako biste postali dr. Med. , a nakon toga je
potrebno završiti specijalističke studije iz psihijatrije.
Šta radi psihijatar? Psihijatar na osnovu izveštaja psihologa
i razgovora sa pacijentom postavlja dijagnozu. Na osnovu dijagnoze koju je
postavio, psihijatar prepisuje lekove koji pomažu u otklanjanju simptoma
. Više o lečenju psihičkih tegoba isključivo lekovima ćete moći pročitati u
sledećem tekstu: „Šarene pilule“.
Ukoliko psihijatar nije završio neke dodatne edukacije, njegovo lečenje
se završava na farmako terapiji (lekovima).
Psihoterapeut
Kako se postaje? Da biste bili psihoterapeut potrebno je
prvenstveno da budete psiholog ili (neuro)psihijatar, a pojedine
psihoterapijske škole primaju sociologe i pedagoge u svoje redove. Uz diplomu nekog od prethodno
navedenih fakulteta potrebno je da završite školu za psihoterapeuta. U svetu ima
mnogo psihoterapijskih škola, međutim samo neke od njih postoje dugi niz godina
i njihov rad je potvrđen naučnim istraživanjima kao i uspešnom praksom. Neke od škola koje su kod nas popularne su:
psihoanalitička (Frojdova škola), Transakciona analiza, porodična
psihoterapija, geštalt, psihodrama, konstruktivistička psihoterapija, kognitivno-bihevijoralna
psihoterapija, kognitivna psihoterapija. Svaka od ovih psihoterapijskih škola
je dobra za određenu problematiku. Najbolji scenario je ako je psihoterapeut
otvorenog uma i koristi znanja i tehnike iz više psihoterapijskih škola.
Kao primer ću navesti ključne faze kroz koje prolaze
edukanti koji žele da postanu transakcioni psihoterapeuti. Teorijski deo
koji edukant treba da „odsluša“ traje (minimum) sedam godina. Kroz taj
obrazovni proces edukant je dužan da sam prođe određeni broj sati rada na
sebi, što znači da on bude u ulozi klijenta i da kroz psihoterapiju promeni
svoja iskrivljena uverenja. Na ovaj način budući psihoterapeuti spoznaju kako
je to biti u ulozi klijenta, ali što je mnogo važnije smanjuju šansu da, kada
oni počnu da rade psihoterapiju, prave greške koje će biti kontraproduktivne za
njihove klijente. U sklopu rada na sebi imaju zaduženje da prikažu svoju
ličnost kroz teorijsko znanje koje su stekli u školi. Posle par godina
edukacije i „dovoljno“ rada na sebi, edukanti imaju priliku da jedni sa drugima
rade psihoterapiju (naravno uz nadgledanje supervizora). Kada supervizor
proceni da je edukant spreman za samostalan psihoterapijski rad, on edukantu
daje dozvolu da može da radi ali uz obaveznu superviziju. To znači da je
edukant dužan da svom supervizoru prikaže svoj psihoterapijski rad sa klijentom
kako bi mu supervizor dao usmerenja i eventualne korekcije. Edukanti su dužni
da redovno odlaze na superviziju, pogotovo kada se susreću sa problematikom
koja je nova za njih. Takođe, edukanti su dužni da, ukoliko procene da je
problematika klijenta izvan njihovog trenutnog „domašaja“, proslede klijenta
nekom od iskusnijih kolega. Tek kada edukant ispuni sve uslove (odslušan
teorijski deo, napisani potrebni radovi, dovoljan broj sati rada na sebi i
dovoljan broj sati superviziranog rada sa klijentima) on tada ima priliku da
izađe na ispit za nacionalnog transakcionog psihoterapeuta.
Iako na nekim fakultetima psihologije postoje usmerenja i
mester studije iz psihoterapije, završavanjem tih studija se NE POSTAJE
PSIHOTERAPEUT.
Šta radi psihoterapeut? Psihoterapeut se prvih par seansi
(susreta) upoznaje sa klijentom i upoznaje sa problemom zbog koga je
klijent došao. Kada klijent i terapeut
ustanove u čemu je problem i koji je uzrok problema oni sklapaju ugovor o tome
šta klijent želi da postigne psihoterapijom. Ostali deo psihoterapije posvećuju
ostvarivanju psihoterapijskog cilja koji su dogovorili ugovorom. Kada klijent
ispuni cilj koji je postavio, ukoliko ne želi da postavi neki novi cilj,
psihoterapijski proces se završava. Psihoterapijom je moguće promeniti svoja
ponašanja koja nam prave problem u svakodnevnom funkcionisanju, rešiti svoje
emocionalne probleme, naučiti nove
veštine poput asertivne komunikacije, snalaženja u partnerskim odnosima,
rešavanje konflikata, veštine roditeljstva (itd). Naravno jedan od najvažnijih
ciljeva psihoterapije uopšte jeste lečenje mentalnih bolesti.
Da li psihoterapeut može da prepisuje lekove? Psihoterapeuti
nisu lekari i nemaju pravo izdavanja recepata za lekove. Psihijatri koji su
završili psihoterapijsku školu imaju pravo da prepišu lekove, a psihoterapeuti
koji su psiholozi (ili sociolozi) uglavnom sarađuju sa psihijatrima od
poverenja.
Šta ovo sve znači u praksi? Ukoliko imate problem, želite da
izvršite neku promenu u životu najbolje je obratiti se psihoterapeutu. Glavni
razlog što je bolje da odemo kod psihoterapeuta je taj što su oni obučeni da
nađu uzrok i da pomognu klijentu da reši problem u korenu, a ne samo da otkloni
posledicu (simptom).
Šta ako vaš psihoterapeut ne može da izdaje lekove? Bez
brige, veliki broj problema je rešiv i bez upotrebe bilo kakvih lekova. U
slučaju da psihoterapeut proceni da su vam potrebni lekovi ili neke druge
usluge lekara, on će vas uputiti na njih.
Naravno, ukoliko vas nešto interesuje, a propustio sam to. Slobodno pitajte :)
Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom
sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno moli da u tom
slučaju postavite link ka mom blogu i/ili kontaktirate mene. Hvala na
razumevanju :)
