Velika kriza-velika šansa!

Velika kriza-velika šansa!

U poslednjih par nedelja svedoci smo kako velikog stradanja naroda, tako i mnogih herojstava. Neki su nesebično činili, ne tražeći ni flašu vode za to. Drugi su pomagali, ali se usput promovisali. Treći su promovisali svoje poslove, ali opet davali. Četvrti su činili jer im je to u opisu posla itd. Kao i uvek, bilo je onih koji su dovodili u pitanje tuđe dobročinstvo.

Svako od nas je pomagao onoliko koliko je mogao. Pomagali smo iz različitih pobuda. Neko je pomagao jer je proživeo slično iskustvo. Neko jer je su njegovi bližnji stradali. Neko jer smatra da je to njegova građanska dužnost. Neko je video to kao dobru priliku za samopromociju (posla ili ličnosti). Neko je hteo da spoji lepo i korisno, da pomogne a i da se promoviše. Neko je to radio da bi se pokazao pred drugima. Ima i onih koji su to radili iz čistog altruizma*

Altruizam je divna stvar, ali kao i većina stavova i ponašanja ON SE UČI. Ljudi se ne rađaju kao altruisti. Možda postoji genetska predispozicija za altruizam, ali je ključni momenat učenje koje dolazi iz spoljašnje sredine. Ono što je ključno u ovoj situaciji jeste da je veliki broj ljudi učinio dobre stvari, iz kojih god pobuda da je to radio. Isti ti ljudi su mogli da sede u komforu svoga doma i da jedu topao obrok i gledaju TV, ali nisu. Oni su izabrali da napuste svoj komfor i da daju svoj doprinos (koliki god on bio, i iz koje god pobude bio).

Oni nisu morali da pomažu, to se od njih ne očekuje, to se ne podrazumeva!

 

Šta NE TREBA da radimo?

Ne treba da dovodimo u pitanje pobude iz kojih neko pomaže. Ne treba da osuđujemo mlade koji fotografijama zabeležavaju svoj doprinos. Ne treba da diskreditujemo nečiju pomoć jer je „on mogao više da uradi“. Ne treba da odbijamo ničiju pomoć jer nudi „malo“. Ne trebamo da odbijamo volonterke jer su „lopate samo za muške ruke“. Ne treba da umanjujemo ničiju važnost. Na slici (levo) vidimo slogan "pomaži i ćuti". Taj slogan obezvređuje dobrovoljni čin pomaganja. Čak i u firmama gde je "nečiji posao" da neko npr. puni džakove, potrebno je hvaliti ljude koji to rade. A pogotovo je potrebno to raditi kada neko slobodnom voljom to radi!

Šta treba da radimo kako bismo podstakli druge?

Da bi neko nastavio da se ponaša na altruistički način, potrebno je da mu takva ponašanja pozitivno potkrepljujemo! Šta to znači? Svako dobro ponašanje, kojih je veoma mnogo, treba da prepoznamo- POHVALIMO! Na ovaj način učvršćujemo to ponašanje i navodimo tu osobu da ponovi to ponašanje. Ljudi koji su na primer davali paket pomoći crvenom krstu, nisu mogli da „uberu plod svog truda“ kada paket stigne do osoba kojima je namenjen- jer fizički nisu tu da vide zahvalnost za pomoć. Ilustrovaću  važnost prepoznavanja ovakvog ponašanja primerom iz organizacije Prevent čiji sam član. Prevent je delio zahvalnice i kondome svima koji su doneli pomoć. Ta zahvalnica je parče papira koja nema neku materijalnu vrednost, a ipak oni koji su je dobili su se osećali još bolje što su pomogli.

Iz tog razloga vas ohrabrujem da prepoznajete svako dobro ponašanje, zato lajkujte, šerujte, hvalite, komentarišite, tapšite po ramenu, čestitajte, grlite, nasmejte se... svima koji daju svoj doprinos, a isto to radite i sami sebi kad uradite nešto dobro!

I ... razmislite: da nas roditelji nisu hvalili jer smo kakili u nošu... gde bismo danas kakili?

Za kraj ću vas podsetiti da je svaka kriza, ujedno i šansa. Ovu tragediju koja je pogodila našu zemlju, možemo da okrenemo u svoju korist i iz nje izvučemo najbolje. Pokazali smo šta možemo kada radimo zajedno. Takođe bih da se zahvalim svima za njihov doprinos od deteta koje se odreklo svoje igračke do Đokovića koji se odrekao svoje premije.

PS: ovaj tekst se ne odnosi na političare i njihove aktivnosti, za to bi bio potreban novi tekst. Međutim iste ne smatram vredne moga vremena.

*Алтруизам (лат. alter - други) је несебична брига за добробит других. Термин означава животни став који укључује несебичност, наклоност, љубав према другоме и спремност да му се помогне, по цену личне штете и жртве, без икакве накнаде или спољашње награде^[1]. То је оно понашање које се обично описује као „несебично“ јер су интереси других стављени изнад властитих интереса. Алтруистични поступци су свесни и садрже намеру да се некоме помогне и захтевају одређено жртвовање и одрицање. Стога би, према овом одређењу, алтруистичко понашање било једна одређена врста просоцијалног (за друштво) понашања. (Preuzeto sa http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%BB%D1%82%D1%80%D1%83%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0%BC)


-

Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me kontaktirate. Hvala na razumevanju :)

Pedofili(ja)

Pedofili(ja)

Od malih nogu nas  roditelji uče da se čuvamo nepoznatih ljudi, kako bismo se sačuvali od pedofila ili narko dilera. Kada je reč o drogama, zanemarljiv broj narko dilera poklanja drogu deci. U taj svet se ulazi na drugačiji način. Što se tiče pedofila, statistički najmanji procenat zlostavljača dece su neznanci ili „nepoznate čike“. 

Šta je to pedofilija?

Kada pričamo o psihološkom aspektu pedofilije, ona se svrstava u seksualne parafilije (perverzije). Pedofilija je seksualno zanimanje za decu. Dijagnozu pedofilije ne postavljamo ako počinitelj nema šesnaest ili više godina, a bar je pet godina stariji od žrtve- kako bismo ostavili prostora za adolescentsku seksualnost. Detetom se obično smatra svako ko ima trinaest ili manje godina, što se opet ne može uzeti kao striktan okvir u zavisnosti od psihoseksualnog razvoja deteta.

Pedofilija, kao i ostale seksualne perverzije, postoji u rasponu od „bezopasne“ seksualne maštarije (koje nikada nisu iskazane), pa sve do slučajeva u kojima pojedinca nagon navede na kidnapovanje, silovanje i ubistvo. U praksi se kidnapovanje retko dešava, dok se ubistva dešavaju još ređe. Mnogi pedofili prožive čitav svoj život a da nikada nisu „dotakli“ neko dete. Oni svoje nagone zadovoljavaju maštanjem i masturbacijom (nekad uz dodatnu stimulaciju fotografijama i video snimcima na kojima su deca). Određeni broj pedofila stupaju u kontakt sa decom, ali se nikad ne „osmele“ da ih dodiruju na seksualan način, već im daju poklončiće ili ih dodiruju na socijalno prihvatljiv način. Najopasniji za psihofizičko zdravlje svojih žrtava su naravno pedofili koji decu primoravaju na seksualno milovanje ili na samu penetraciju. Iako se veoma retko dešava, u ekstremnim slučajevima pedofili kidnapuju decu ili ih kupuju kroz lance trgovine ljudima.

Ko su to pedofili?

                Statistički, veći procenat je muških pedofila, ali naravno da ima i žena sa ovom parafilijom. Uprkos opštem verovanju da su pedofili sumnjivi nepoznati ljudi koji vrebaju decu po parkovima, većinu pedofila poznajemo i sa njima smo u svakodnevnom kontaktu. Neki pedofili biraju profesiju koja će im omogućiti kontakt sa decom. Iako ne smemo izostaviti one koji su potpuni stranci, najveći broj zlostavljača su članovi porodice, komšije, učitelji, sveštenici, bejbisiterke, treneri, pedijatri, nastavnici ili ljudi koji su svakodnevno u kontaktu sa decom. Ovo često može predstavljati prepreku u primećivanju zlostavljanja, jer se dešava da ti ljudi iskazuju nežnost koja na prvi pogled može biti socijalno prihvatljiva ili čak poželjna. Iz tog razloga, kao i straha i stida veliki broj slučajeva zlostavljanja nikad ne izađe na videlo.

Ko su žrtve pedofilije?

Kada nagon navede pedofila da pređe iz zone maštarija u konkretna dela, posledica toga je viktimizacija druge osobe (deteta). Ni jedno dete ne pristaje svojom voljom na seksualni odnos, ono je prisiljeno! Iako neki pedofili racionalizuju zlostavljanje idejom da deca u tome uživaju, da izazivaju, ili da će nešto naučiti iz svega toga- to nikako nije istina. Veći broj pedofila ima preferenciju prema ženskoj deci, ali ima i onih koji imaju preferencije ka muškoj deci. Takođe, većina pedofila ima određen tip dece koji preferira, što uključuje boju kose, građu, okvirno godine itd.

Šta možemo da uradimo?

                Ono što roditelji mogu da urade jeste da nauče svoje dete da NIKO ne sme da ih dodiruje na (seksualni) način koji detetu ne prija, ne treba ograničiti potencijalnog izvršioca na „sumnjivog čiku iz parka“. Treba ohrabriti dete da se poverava roditeljima i periodično podsticati razgovor o tome da li ih neka starija osoba dodiruje na neprikladna mesta. Takođe neki od pokazatelja kontinuiranog seksualnog zlostavljanja jesu učestalo mokrenje u krevet, uništavanje dečijih lutaka sa akcentom na uništavanje i šaranje lica lutke, a na dečijim crtežima kada dete crta sebe može da škraba svoje telo ili delove svoga tela koji su „prljavi“.

Da li je pedofilija izlečiva?

Pod određenim uslovima, uz adekvatan psihoterapijski rad... neke pedofile je moguće izlečiti. O samom izlečenju od pedofilije će biti više reči u sledećem blogu.

Stefan Mitrović Jokanović

TA psihoterapeut (u edukaciji)





Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me kontaktirate. Hvala na razumevanju :)