Sedam mitova o psihoterapiji
Kroz razgovore sa ljudima iz raznih sfera mog života čuo sam
različite stavove o psihoterapiji. Shvatio sam da neki ljudi u nedostatku
informacija imaju predrasude o psihoterapiji. Odlučio sam da dam svoj doprinos
u razbijanju predrasuda koje sam više puta čuo.
1. Psihoterapija je za
ludake. Veliki broj klijenata koji idu na psihoterapiju imaju svakodnevne
životne probleme poput: partnerskih odnosa, problema sa učenjem, problema sa
adaptacijom, neprihvatanje (nekih delova) sebe, manjkom samopouzdanja, zbog
porodičnih problema, kako bi naučili da se bolje nose sa svakodnevnim
stresom itd. Psihoterapeuti ne etiketiraju ni ljude koji imaju mentalne
bolesti kao "ludake".
2. Psihoterapija je skupa.
Naše zdravrstveno osiguranje ne uključuje usluge psihoterapije. U najvećem
broju slučajeva usluge psihoterapeuta možete dobiti u privatnim ordinacijama, a
u većim gradovima možete naći savetovališta koja rade ili volonterski ili za
simboličnu nadoknadu. Kao što ulažemo u svoje obrazovanje, automobile, fizički
izgled veoma je bitno da ulažemo u svoje mentalno zdravlje. Odlazak na
psihoterapiju treba posmatrati kao investiciju u svoje psihičko i emocionalno
blagostanje.
3. Od psihoterapije će mi
biti još gore. Mnogi ljudi se plaše da će ih psihoterapeut naterati da se
suoče sa bolnim emocijama ili bolnim događajima iz prošlosti. Dobar
psihoterapeut vodi svog klijenta kroz proces izlečenja tempom koji je
prihvatljiv klijentu. Ni jedan psihoterapeut ne bi trebao da dozvoli da klijent
bude preplavljen neprijatnim osećanjima i traumatskim iskustvom iz prošlosti.
4.Psihoterapija zahteva
lekove. Psihoterapeut nema pravo da prepisuje lekove (osim ako nije i
psihijatar i psihoterapeut). Većina psihoterapeuta sarađuje sa psihijatrom od
poverenja. Kada psihoterapeut proceni da nije moguće voditi terapiju ako klijent
nije pod medikamentacijom (što je najčešće slučaj kad su mentalne bolesti u
pitanju), onda u saradnji sa psihijatrom uvodi medikamentaciju. Naravno,
klijent je taj koji odlučuje da li će piti medikamentaciju, psihoterapeut daje
svoju preporuku.
5. Psihoterapija je za
slabiće. Isto kao što tražimo pomoć lekara kada imamo fizičke tegobe, tako
nije sramota da tražimo pomoć psihoterapeuta kada imamo psihičke ili emotivne
tegobe. Znati kada treba da zatražimo pomoć je zapravo znak snage i
samosvesnosti. Po mom iskustvu baš ljudi koji se trude da uvek budu jaki imaju
velike koristi od psihoterapije.
6. Svi psihoterapeuti su
isti. Psihoterapeuti završavaju različite psihoterapijske škole (pravce), a
čak i oni psihoterapeuti koji su završili istu školu ne moraju nužno imati isti
pristup psihoterapijskom radu. Psihoterapeuti imaju različito životno iskustvu,
različite specijalizacije, različite pristupe klijentu i psihoterapijskom radu.
U koliko nam jedan psihoterapeut ne odgovara, ne znači da neki drugi neće.
7. Psihoterapeuti su
ludaci. Sa psihoterapijom se ljudi najviše „sreću“ dok gledaju filmove, gde su psihoterapeuti često prikazani kao čudaci, ili je psihoterapijski proces
prikazan neadekvatno. Najveći broj legitimnih psihoterapijskih škola zahteva od
svojih polaznika da prođu psihoterapiju kao jedan od uslova da bi dobili
dozvolu za rad sa klijentima. Praksa je pokazala da psihoterapeuti koji su
uspešno rešili sopstveni problem iz neke oblasti, uspešnije od svojih kolega
pomažu klijentima u rešavanju problema baš iz te oblasti.
Nadam se da sam vam ovim tekstom približio psihoterapiju i njene čari. Naravno ukoliko imate bilo kakvih pitanja ne ustručavajte se da me kontaktirate :)
Stefan M.J.
TA psihoterapeut (u edukaciji)
Ovaj tekst je autorski. Ukoliko želite da ga objavite na svom
sajtu/portalu/blogu biće mi drago, ali vas ljubazno molim da u tom
slučaju postavite link ka mom blogu i/ili me prvo kontaktirate. Hvala na
razumevanju :)